„Tajna istorija“ Done Tart: Estetika sporog trilera

Prvenac Done Tart je stariji od mene dve godine i ujedno je prvi roman ove američke spisateljice sa kojim sam se družila. Još uvek me čudi i žao mi je što nisam došla do Tajne istorije ranije, s obzirom na godinu izdanja i planetarnu popularnost, a zaista ga ne nazivaju modernim klasikom bez razloga. Uvek volim da romantizujem susrete sa knjigama koje me oduševe i duboko dotaknu, te mi dopustite da i za ovu verujem da smo se našle u pravom trenutku i sa dovoljno zrelosti, tako da mogu da cenim Donine bogate i kompleksne pasuse i da se u potpunosti poistovetim sa lepotom akademskog obrazovanja, barem kada su u pitanju oni predmeti koje volimo.

Ričard Papen, narator ovog romana, je isto tako bio povučen ljubavlju prema predmetu i to starogrčkom jeziku zbog koga završava na elitnom koledžu Hampden i postaje deo ništa manje elitne i malobrojne grupe studenata koju podučava profesor Džulijan. Povučen mladić iz Kalifornije pronalazi utočište u Vermontu, mada na površinu izbijaju i brojni kompleksi – okružen je obrazovanim mladim ljudima koji dele njegova interesovanja, ali koji su, za razliku od njega, bogati i naviknuti na lepše stvari, počev od stabilnijih i normalnijih odnosa sa roditeljima. Ipak, ubrzo ćemo saznati da su svi likovi u ovom romanu poremećeni na svoj način i da im je potreban psihijatar.

Izdanje Tajne istorije koje sam čitala ima 629 strana, a mi već u prologu od samo dve stranice saznajemo da je mladić po imenu Bani ubijen i da su za to odgovorni prilično naivan i dosadnjikav narator i ostatak ekipe klasičara – Henri, Frensis i blizanci Čarls i Kamila. Složićete se da to ne deluje kao dobar početak jednog trilera i misterije, ali tu bismo se svi prešli. Dakle, zašto onda ostati uz jedan tako obiman i relativno spor roman koji svoje najbolje strane crpi iz atmosfere? Pa, za početak, upravo zbog atmosfere. Dark academia je nezvanični naziv žanra koji nam donosi estetiku koledža, maglovitog zemljišta, biblioteka i studenata u odelima od tvida koji previše puše i olako se hvataju brendija i to serviranog u šoljicama čaja. Ono što je mene posebno privuklo jeste neobičan miks Dostojevskog i Društva mrtvih pesnika. Likovi su tragični, upitnog morala i tajanstveni, ali su i neverovatno radoznali, načitani i u slobodno vreme filozofiraju dok raspravljaju o Homeru i Platonu. Lik profesora Džulijana mi je bio posebno interesantan – na početku romana sam mislila da ću dobiti drugog profesora Kitinga, ali ubrzo mi je postalo jasno da je Džulijan elitista u najgorem smislu te reči i da mu nikada ne bih klicala Oh captain, my captain. Da, on puno zna, ali to znanje je spreman da podeli sa samo privilegovanih šest studenata. On im usađuje ideje i fasciniran je njihovim razmišljanjem, ali nije spreman da zaista stane iza toga što propoveda. Ričard nam ga prezentuje kao neverovatno prijatnog, nasmešenog, duhovitog, gotovo idealnog, ali i on sam će shvatiti da ga romantizuje kako samo mladi studenti mogu da romantizuju profesore koji im otvaraju oči i koji im govore ono što žele da čuju i u šta veruju.

Ideologija je opasna stvar. Toga je profesor trebalo da bude svestan kada je, na prilično inspirativnom predavanju, govorio o lepoti i o dionizijskom ritualu kojim čovek dostiže punu slobodu i to potpunim gubitkom kontrole i svesti. Naravno da će prepametni Henri opsednut antikom želeti da organizuje bahanalije (one prave, ritualne, koje podrazumevaju razne supstance, post i orgije i koje dovode do nesputane svesti) i naravno da će ono što će uslediti biti okidač brojnih nevolja, pogotovo za ubijenog Banija. Što se tiče Banija, postojao je trenutak kada sam pomišljala da je dobio šta je tražio. Njegov lik je prikazan kao ne preterano bistar i pismen, ali koji je pak prilično pametan kada treba primetiti tuđe nesigurnosti i izneti ih na površinu. Njegovi komentari su otrovni, a uvijeni u oblande, istina je izrečena kroz šalu. Pritom sve vreme koristi druge u finansijske svrhe, dakle grebator i homofobični ljigavko. Nadala sam se da se iza toga krije neka šokantnija istina, ali ne, to vam je Bani. Mada ovde moram da dodam da su postojali trenuci u knjizi kada sam mislila da ne mogu da verujem nikome, pa čak ni naratoru, jer su zaista svi likovi češće bili pijani no trezni. Da li je Bani zaista bio takav ili je to produkt nepouzdanog naratora koji lakoverno pristupa svojim kolegama i na neki način je zaljubljen u svakog od njih? A posle ubistva, naravno, o mrtvima sve najbolje. Ukoliko je takav efekat bio nameran, razlog više da Tartovoj skinem kapu, jer je zaista iznedrila roman o kome se dosta razmišlja dugo nakon završetka čitanja.

Kako radnja odmiče, likovi postaju sve odvratniji i to je donekle prelepo jer je opravdano. Beauty is terror. Whatever we call beautiful, we quiver before it. Mračne tajne isplivavaju na površinu i svi oni se samouništavaju, prethodno uništavajući svoje odnose.

I pored toga, postoji u njima nešto uzvišeno, kao u tim mrtvim jezicima koje tako strastveno izučavaju. Da, užasni su, nemoralni, prave greške. Utoliko više su stvarni. Svi su antagonisti i sve ćemo ih sažaljevati u nekom trenutku (čak i Kamilu, čiji lik nikako nisam mogla da svarim, ona mi je jedina zapravo do kraja ostala porcelanska lutka koju nisam mogla da odgonetnem).

Stil pisanja Done Tart je neprikosnoven. Malo je pisaca uz koje možete da pregurate celo poglavlje opisa jedne usamljene zime na stotinak strana, tokom koje se ništa ne dešava, a narator ponavlja rutinske radnje. Nadalje, pokazala se i kao odličan psiholog. Svaki od ovih (zaista, ali zaista moram ovako reći) sjebanih likova je uništen iz drugih razloga i pokazuje određene crte karaktera zbog kojih će čitalac pomisliti da je Dona malo više iskoristila sopstvena iskustva i poznanstva sa koledža. Posebno me je oduševilo koliko ceni estetiku i to pokazuje kroz stilove oblačenja junaka, enterijer, svetlo, opise prirode i vremena koje paše uz raspoloženja.

“He was looking over the hills, at all that grand cinematic expanse of men and wilderness and snow that lay beneath us; and though his voice was anxious there was a strange dreamy look on his face. The business had upset him, that I knew, but I also knew that there was something about the operatic sweep of the search which could not fail to appeal to him and that he was pleased, however obscurely, with the aesthetics of the thing.”

Određeni pasusi i emocije likova su me stvarno dotakli. Njihove izjave su često banalne s obzirom na situaciju u kojoj su se zadesili, ali utoliko više nas podsećaju kakvi su ti likovi i na šta su bili spremni. Njihova dela otvaraju velika pitanja koja čovečanstvo odvajkada pokušava da odgonetne. Kidanje i mučenje, što bi rekao Dostojevski, koga i sami likovi nekoliko puta spominju, svesni da su doveli sebe do atmosfere Zločina i kazne prethodno kucajući na vrata Velikog inkvizitora.

Tajna istorija svakako dobija status mojih omiljenih knjiga i jedva čekam da dođem u posed Češljugara (The Goldfinch). Za kraj izdvajam jedan od najdražih pasusa ovog romana koji za mene daje srž života, koji vraća čovečnost grešnim likovima i koji prenosi estetiku koja mi prija: