Jul, avgust i septembar – leto u knjigama

Došlo je vreme za tromesečni pregled pročitanog — zvanično pozdravljamo leto i uranjamo u ušuškanost jeseni, a kako očekujemo i sajam knjiga krajem oktobra, nadam se da ću vas ovim putem zainteresovati za neke naslove i da ću vam olakšati plan za čitanje.

Jul sam započela zbirkom poezije Courtney Peppernell pod nazivom Pillow Thoughts. Izgleda da nikako ne naučim, pa uporno dajem šansu modernoj poeziji koja se uvek pokaže isprazna (tu ne računam domaće pesnike koji me uglavnom ne iznevere). Pillow Thoughts je puna izrečenih gluposti i opštih mesta, ali ipak, uspela sam da nađem i ponešto zbog čega nije bila totalni promašaj. Određene misli sam izdvojila kao nešto što bih svakako volela da mi bude upućeno.

Here are some nice things: warm nights after the rain, old books, new books, tea in the afternoon, snow angels, palm trees, smiling, laughing, hugs that make you feel like you are combusting, wet-nosed kisses from your dog, waterfalls, sunsets, a clear night sky, the hopes and dreams of you and I. A kitten curled in your lap, fresh laundry, favourite songs, the morning birds in perfect harmony. Nice simple things to remind you to stay.

Ocena: 2⭐️

Svetla tačka letnjeg štiva mi je bio roman Džejn Hamilton, Mapa sveta (A Map of the World). Njen prvenac, Knjiga o Rut, bio mi je jedan od najboljih romana koje sam pročitala 2017. i Džejn svakako ne prestaje da me prijatno iznenađuje. Njeni opisi seoske idile su odlični za leto, ali u tom krajoliku uvek ima i određene teskobe koja najavljuje tragediju. Čim sam krenula sa čitanjem, poželela sam da Terens Malik snimi film po ovoj knjizi sa Runi Marom i Rajanom Goslingom u glavnim ulogama (a u međuvremenu sam saznala da već postoji film sa Sigurni Viver i Džulijen Mur, ali verujte mi, zovite Malika). Ko je gledao njegove filmove, razumeće zašto ga povezujem sa letom, farmom i ljudima koji, živeći svoju idilu, ipak duboko pate i sve im se menja iz korena nakon neočekivane tragedije, a kao što znamo, nesreća ne dolazi sama, te glavnu junakinju Alis optužuju za stvari koje nije počinila. U knjigama Hamiltonove religija isto igra važnu ulogu, samo što bih je pre okarakterisala kao veru i spiritualnost koja je likovima neophodna kako bi smogli snage i kako bi shvatili i prebrodili određene događaje.

Džejn Hamilton mi je ovim romanom potvrdila da nije u stanju da donese lagane priče i ne treba jer zaista ima talenta da prenese jake ljudske emocije i psihu. Kao i u Knjizi o Rut, i ovde su majčinska osećanja i spone sa decom centralna tema, mada se u svom drugom romanu ipak više fokusirala na gubitak i pokušaj da se dobije oproštaj, da se pronađe mir. Zapravo jako teško štivo koje ostavlja gorak ukus, ali koje nosi sa sobom mnogo ljubavi i neku neopisivu lepotu, jer je Džejnin stil u srži jednostavan i pitak, a nakon pročitane rečenice ipak ostanemo zamišljeni i zatečeni njenom sposobnošću da sa takvom lakoćom napiše velike istine.

Ocena: 5⭐️

U miso supi je drugi roman Rjua Murakamija koji sam pročitala (prvi je bio Audicija) i čini mi se da za sve važi isti princip – pročita se za jedno popodne, drži pažnju, verno oslikava japansko društvo, a U miso supi pogotovo daje dobar prikaz tokijskog noćnog života. Ali, ponavlja se i to da se ponadam da će priča krenuti određenim tokom, ukačim motiv za koji se nadam da će biti dobar okidač, ali Rju nastavi nekom predvidljivom putanjom, dâ nam mnogo krvi (što je, bar meni, minus koji mi umanji strah koji se gradio na početku) i do poslednje stranice se zapitamo gde nestade ona tenzija u koju smo ulagali i nadali se da će biti opravdana.

Ocena: 2.5⭐️

Ketrin Arden mi je prilikom potpisivanja njenih knjiga u Beogradu preporučila Sunshine Robin Mekinli. Nije bilo razloga da joj ne verujem, a kako je brzo postala jedna od mojih omiljenih spisateljica, poslušala sam je i naručila tu knjigu. Takođe sam se vodila time koliko volim Mekinlinu Beauty (mislim da ne mogu dovoljno da je preporučim svim ljubiteljima bajki i Lepotice i Zveri). Nažalost, Sunshine nije opravdala moja očekivanja (i ne mogu da verujem da se Ketrinin i moj čitalački ukus ipak ne podudaraju u potpunosti). Da budem iskrena, bila sam skeptična jer je knjiga suštinski o vampirima koji su prestali da me interesuju posle Sumraka. Početak knjige me je zaintrigirao jer je zaista doneo nešto novo na tom polju – vampiri su ružni, ne sijaju na suncu, junakinja nema bolesnu opsesiju njima i ume da se brani i bori. Onda se sve nekako razvuklo, a u isto vreme je izronilo previše informacija koje su neprirodno natrpane. Na 20 strana je pričala o kafeu i pravljenju peciva, a onda je odjednom ubacila neke Vudu (??) ratove i vampire i magiju, kao da jedan svet ignoriše postojanje drugog dok ne postane zgodno da se zabiberi. I dalje mi nisu najjasniji ti ratovi i osetila sam se glupo jer više nisam bila u stanju da pohvatam sijaset likova, a objašnjenje tog sveta, magije, začaranih predmeta i ostalog da i ne spominjem. Glavna junakinja Sunshine ne zatvara usta, ali pričajući sama sa sobom. Stranica započne dijalogom, a zatim usledi njen unutrašnji monolog dosetljivih opaski koji traje do kraja stranice gde konačno dobijemo završetak dijaloga. I da, moje omiljeno – otvoreni kraj. Da je Sunshine malo manje pričala možda bismo i dobili zaokruženu priču. Ne računajte na mene ako ikad bude bilo nastavka.

Ocena: 2.5⭐️

Izdavačka kuća Arete se već neko vreme izdvaja svojim zanimljivim izdanjima (a bogami i koricama). Roman Koliko si moja? Andreja E. Skubica dobila sam za rođendan i neočekivano mi se svideo. Kažem neočekivano jer tema kojom se bavi nije nešto što bi me privuklo i o čemu bih čitala (izuzetno komplikovani muško-ženski odnosi (koji su ipak odlično analizirani), imovina, roditelji, svađa sa komšijama na selu oko međe, zidanje mosta preko potoka itd.), ali i pored toga, ovaj roman je sve što srpski alternativni pisci žele da izvedu, ali obično omanu zbog svoje pretencioznosti. Skubic piše filmski, roman započinje nizom isprekidanih scena te nam nije baš odmah najjasnije ko, kako i zašto, ali priča se polako razvija i ubrzo ćemo se smejati od apsurdnosti koja je ujedno krajnje životna i navijaćemo da junaku krene nabolje, a on se, opet prilično filmski, seli iz Ljubljane na selo u nadi da će pronaći mir u prirodi nakon što mu devojka zatrudni sa bivšim. Dosta toga me je podsetilo na deliće mog života ove godine i stvarno sam se smejala, što od muke, što od slaganja i generalno komičnih situacija i opaski. Roman je napisan u prvom licu, a tok misli glavnog junaka je skoro pa savršeno skrojen.

Ocena: 4⭐️

Moguće da sam bila povučena Skubicovom atmosferom romantične komedije, te sam posle njega posegnula za knjigama koje sam davno čitala, a čija naivna i lagana tematika mi je posebno dobro sela početkom avgusta. Neću ih opisivati ponaosob, ali ukoliko i vama ponekad dođe da isključite mozak i da pročitate nešto što je ipak bolje od prosečnih romantičnih komedija koje se danas snimaju, preporučujem vam Deveruše Džejn Kostelo, zatim dva romana Sofi Kinsele: Umeš li da čuvaš tajnu i Imam tvoj broj.

Nakon limunada i ljubića prešla sam na malo mračniju tematiku. Ottessa Moshfegh je romanom My Year of Rest and Relaxation postala kraljica depresivnih hipstera. Sa ovom knjigom sam imala love-hate odnos. Glavna junakinja koja je ujedno i pripovedač dolazi na ideju da spava godinu dana. Ubeđuje sebe da joj je potrebna godina odmora i relaksacije i da će posle toga znati šta će sa svojim životom i sobom, bačenom u svet. Tako sročeno deluje dovoljno bizarno da zainteresuje, ali onda polako kreću klišei: ona je naslednica koja živi na Upper East Side-u, ne mora da radi jer je otprilike situirana do kraja života, naravno da je završila istoriju umetnosti i da je, u nedostatku boljeg izraza, sjebana do bola (stvarno me fizički bolela njena sjebanost tokom čitanja, a najviše patetičan odnos sa bivšim dečkom koji je više neki reccuring sex/blow job buddy). Klišee iz privatnog života junakinje dopunjuju njujorški klišei koji se nižu poput naziva pilula i filmova sa Vupi Goldberg tako da sam sad barem 80% bolje informisana o tome šta sve može da me uspava i obeznani, ali još uvek nisam sigurna da je tako lako proći bez nuspojava. Uprkos konfuznom stanju junakinje i činjenici da nismo znali šta je sledeće, kraj je ipak bio nagovešten i očekivan, ali no spoilers.

A što se tiče onoga što mi se svidelo – Ottessa je stvarno uspela da me uvuče u priču, osetila sam nelagodu, ali i potrebu da se i ja zatvorim u neki prostrani stan koji sam zamišljala kao jako svetao i beo, sa dobrim parketom. Primamljivo mi je bilo i da zamišljam mekani krevet, jorgan, sve to usred neke njujorške jeseni i zime. U mojoj glavi je sve bilo pastelno, kao u nekoj izmaglici, kao u The Virgin Suicides Sofije Kopole. Što znači da je autorka dobro prenela to bunovno stanje svesti osobe koja je na lekovima 24/7 i sigurna sam da roman posebno znači svakome ko ima slične borbe i probleme, a svi smo barem jednom iskusili depresivne faze i potrebu za povlačenjem iz stvarnog sveta.

Ocena: 3⭐️

The Book of Barely Imagined Beings: A 21st Century Bestiary zaslužuje titulu krajnje neobične knjige. U njoj su objedinjene biologija, zoologija, istorija, mitologija i umetnost, a autor Caspar Henderson piše pitko, poetski, na momente duhovito, ali i surovo ozbiljno kada treba. Odavno nisam čitala nešto iz čega mogu dosta da naučim i to je bio dodatan plus. Ova knjiga nije striktno o životinjama – u mnogim poglavljima je životinja samo asocijacija za neka otkrića ili probleme sa kojima se svet suočava. Henderson je najviše predstavio morska stvorenja, verovatno zato što o njima obično najmanje i znamo. Nisu sve vrste u ovoj knjizi ugrožene, ali kako autor navodi, to ne znači da ne treba podići svest o njima i da im neće pretiti ekstinkcija u budućnosti. U svakom poglavlju se našlo nešto što me je dodatno zaintrigiralo i navelo na dalje guglanje i istraživanje. Jedino što ovom izdanju fali je više slika stvorenja, pogotovo u boji. Smatram da nam je potrebno više ovakvih naslova, a definitivno nam je potrebno više podizanja svesti (čisto da se ne iznenadimo kada se pojave šesnaestogodišnjakinje koje nas uče o promenama i opasnostima do kojih smo se sami doveli nemarnošću i neinformisanošću).

Ocena: 5⭐️

Ovo je bilo leto kada sam konačno završila sabrane bajke braće Grim. Tokom godina sam ih čitala kako sam stigla i to sam ih uglavnom nalazila na raznim sajtovima. Za potrebe fakulteta sam ih čitala u originalu, a onda nisam mogla da odolim i uzela sam sebi jedno prelepo izdanje na engleskom – plan je bio da pred spavanje čitam po jednu do dve priče, ali bilo je previše idealistično da bi se ostvarilo. Od preko 200 bajki izdvojiću 15 najdražih (u većini se radi o začaranim prinčevima ili bivšim vojnicima, a devojke treba da pokažu ljubaznost ili da budu pametne kako bi razbile čini): Rapunzel, The Three Spinners, Little Red-Cap, Fundevogel, King Thrushbeard, The Two Brothers, The Singing, Soaring Lark, The Peasant’s Wise Daughter, Bearskin, The Blue Light, Donkey Cabbages, The Old Woman in The Wood, The Hut In The Forest, The Goose-Girl at the Well, The Nix of the Mill-Pond.

Ocena: 5⭐️

Marija Stjuart, Štefan Cvajg: Cvajg ovde piše objektivno, kako i treba kada je reč o istorijskoj ličnosti, ali u njegovim rečenicama je utkano dosta poetskog i čitalac oseća da je pisac naklonjen škotskoj kraljici i da je za trunku više brani nego što osuđuje određene postupke. Pred kraj kaže kako je Marija Stjuart prosto samo imala manje sreće od Elizabete i tu se ne bih složila – činjenica je da je škotskoj kraljici od početka sve bilo otežano, dobila je krunu sa samo šest dana života i borila se protiv brojnih neistomišljenika, a da nije stigla ni da sazri i da proživi normalno detinjstvo, ali rekla bih da je Elizabeta ipak pametnije koračala i donosila odluke dostojne kraljice, dok je Marija ipak dopustila nedostojnim muškarcima da joj pletu sudbinu i da joj se zgade istom brzinom kojom su je opčinili.

Ocena: 4⭐️

Skerletno slovo, Natanijel Hotorn: Klasik koji sam više puta uzimala i ostavljala zbog Carinarnice, uvodnog dela koji u suštini ne doprinosi radnji, a koji se stilski razlikuje od ostatka dela. Očekivala sam da će ostaviti jači utisak na mene ili da ću se barem jače povezati sa Hester (što bi naši rekli, Jestirom). Moguće je i da nisam čitala kako treba, ali eto, iz nekog razloga me njen unutrašnji svet nije dirnuo. Ostala sam ravnodušna, očekivajući nešto daleko mračnije, pritom to mračnije ne vezujem za glavni “nemoralni” događaj koji je sve pokrenuo.

Ocena: 2.5⭐️

Za potrebe master rada konačno sam uzela knjigu Suzan Kejn koju sam odavno planirala da pročitam – Tihi ljudi: Moć introvertnih u svetu koji ne prestaje da priča. Za Suzan sam saznala preko njenog TED talk-a koji preporučujem svima, kako introvertima, tako i ekstrovertima koji su u dodiru sa njima. Što se tiče knjige, očekivala sam da će više pokriti poslovne aspekte introvertnosti i liderske potencijale, ali mi je drago što se dotiče svakodnevice i svih uobičajenih izazova sa kojima se introverti suočavaju. Istraživanja koja spominje su meni lično veoma korisna i ujedno su bila najveća novina koju mi je ova knjiga donela. Zahvalna sam Suzan što je progovorila i što je našla način da objasni introverte, ali i da im pomogne da budu ono što jesu. Ukoliko ste introvertni, preporučite Tihe ljude svojim prijateljima, roditeljima, poslodavcima i partnerima. Svi će saznati nešto korisno, a vi nećete morati da se objašnjavate po stoti put.

Ocena: 5⭐️

Nakon Tajne istorije, rekla sam sebi da moram da pročitam sve što je um Done Tart iznedrio i tako sam na moru pročitala The Little Friend – nije najzahvalnije štivo za plažu, moram priznati. Ne želim da kažem da sam se razočarala, zapravo što više razmišljam o romanu, to uočavam kvalitete koji su mi donekle promakli. Čitajući je, imala sam sličan osećaj kao sa Tarantinovim poslednjim ostvarenjem. Sve vreme sam očekivala vau momenat, ali me je čak i završnica romana ostavila čekajući. Usput sam bila prevarena Doninim neprikosnovenim stilom i detaljima tako da nisam mogla ni pošteno da se naljutim što mi je do kraja izneverila očekivanja i bila previše bezrazložno spora čak i za Donu Tart za koju sam mislila da će mi svaka njena biti kao lična biblija. Fokus je na dvanaestogodišnjoj Herijet, ali mislim da je svakoga ko je čitao više privukla njena starija sestra Alison. Njen lik je ispao neiskorišćeni potencijal priče i protraćena šansa da se spasi ovaj roman. Kao i u Tajnoj istoriji, i ovde sve počinje ubistvom, ali nažalost, nikada ne saznamo ko ga je počinio. To svakako poseduje određene draži i čitaocu daje šansu da se igra detektiva, a Dona je svojim drugim romanom verovatno htela da pokaže kako je sazrela i da je vreme da se tinejdžerke uče pameti i važnijim stvarima od rešavanja zločina, ali zaista sam želela da znam! I žao mi je, moji favoriti su još uvek bledi studenti koji previše piju i previše vole mrtve jezike za sopstveno dobro.

Ocena: 3.5⭐️

Pregled završavamo romanom (epske) fantastike koji mi je dugo bio na listi za čitanje, ali sam se pribojavala da se upustim u to zato što je deo serijala na koji se nadovezuju drugi serijali (još uvek se pribojavam što sam se upustila u sve to i što sam se oduševila pa mi nema druge nego da nastavim). Radi se o Brendonu Sandersonu i njegovom Mistborn serijalu (kod nas preveden kao Red Magle). Prva knjiga The Final Empire (Poslednje carstvo) me je oduševila likovima i detaljno izgrađenim svetom i magijskim sistemom. Slobodno mogu da kažem da je ovo najbolja knjiga epske fantastike koju sam pročitala posle Gospodara prstenova (izvinjavam se svima što nisam uspela da zavolim Ime vetra Patrika Rotfusa). Hvala Sandersonu na divnim likovima, hvala na još jednom ship-u, hvala što sam se zaljubila u Elenda i što sam toliko zavolela Vin – Sanderson je dokaz da ipak postoje muškarci koji mogu da dokuče i napišu ženski lik tako uverljivo, sa svim nedoumicama i istovremenom uživanju u akciji i lepim haljinama, da ne spominjem da je do srži pogodio njenu introvertnu prirodu u kojoj sam se posebno pronašla. Sanderson nam je doneo svet u kome vlada tiranin koji je svom narodu istovremeno bog, ali pojedinci će se izdvojiti i započeće revoluciju u nadi da će svrgnuti gospodara i izboriti se za jednakost slojeva. Moram da pohvalim i činjenicu da je priča prve knjige prilično zaokružena, zahvalna sam kad nema cliffhanger-a, moći ću da spavam dok ne nabavim drugi deo, ali to ne znači da neću požuriti jer jedva čekam da se vratim ovom svetu i likovima.

Ocena: 5⭐️