𝐡𝐞𝐥𝐥 𝐢𝐬 𝐚 𝐩𝐬𝐲𝐜𝐡𝐨𝐭𝐢𝐜 𝐭𝐞𝐞𝐧𝐚𝐠𝐞 𝐠𝐢𝐫𝐥
“Believing in something that can’t be proved makes it more beautiful. Even though it’s terrifying, you feel free. Your mind is made up.“
Knjiga The Moth Diaries, objavljena 2002. godine, je gothic dark academia o kojoj se ne govori dovoljno. Čitala sam je u originalu, dok je kod nas prevedena kao Leptirica, a izdavač je bio Mono i Manjana (2011). Označena je kao Tinejdž i YA zbog čega sam imala svoje strahove, ali ne dajte se zavarati.
Bila mi je gotovo spiritualno iskustvo, transportovala me u čudno stanje svesti, sa psihološke strane mi je ponudila sve što sam mogla da poželim, na momente je bila fever dream i večita misterija. Apsolutno se ne usuđujem da je preporučim jer vidim da neki mogu istinski da je mrze ili da se ne izbore sa njom, ali mene je u potpunosti obuzela. Pisanje Rejčel Klajn je poetično, ali nezamarajuće, a njen pristup psihi šesnaestogodišnje devojke je maestralan, iskren, dubinski. Apropo Instagram trendova i preporuka, ukoliko je neka knjiga za Mesec u Škorpiji, onda je to ova.
Od prve rečenice sam bila uvučena u misli naše bezimene i tako prelepo nepouzdane naratorke koju sam zamišljala kao Indiju Stoker. Obuzela me njena ispovest u formi dnevnika, kao što nju obuzimaju dešavanja u ženskom internatu. Likovi su mi delovali stvarno, iako večito u nekoj izmaglici (kao devojke u filmovima Sofije Kopole ako to ima smisla?). Ton naše naratorke ima ominous slojeve, a setting u koji nas stavlja je mračan, ali na onaj ugodan način. Sve vreme sam u glavi imala sliku oblačnog jesenjeg dana. Svet internata je hermetičan, ušuškan koliko i zlokoban. Učenice su u skladu sa svojim godinama opsednute izgledom, buđenjem seksualnosti, ali i književnošću i filozofijom koja im se direktno obraća. Deo njihove svakodnevnice su i lakše droge, tako da sam samo čekala da im se pridruži Džudi Puvi iz Tajne istorije, koja upravo odjekuje stranicama (u jednom trenutku devojke diskutuju o Dionisu i ritualima), ali odjekuje i Hangsaman Širli Džekson. Sâm tok radnje mi je bio savršen – dovoljno vremena da se upoznamo sa likovima, da se izgradi napetost, da gledamo kako se razvija psihički poremećaj naše naratorke koja ima svoju tragičnu priču. Njen otac je počinio samoubistvo i to je nešto što je sve vreme prati.
“Devotion, obsession – try to tell them apart.“
Opsednuta je svojom prijateljicom Lusi, zapravo njihovim odnosom u kome vidi svetlu tačku svog života, ali sve se menja kada se u novoj školskoj godini Lusi udaljava od nje i počinje da poklanja svu svoju pažnju novoj devojci Ernesi koja svojim izgledom i ponašanjem izaziva sumnju. Čudni događaji i Lusino loše zdravstveno stanje dovoljni su da naša naratorka počne da veruje da je Ernesa vampir i da tone sve dublje u sopstvenu paranoju i psihotične epizode. Le Fanuova Karmila je veliki uticaj, spominje se i kao štivo koje naratorka izučava i dolazi do svojih zaključaka u vezi sa Ernesom. Postoje trenuci kada se i čitalac pita da li je naratorka zaista skrenula ili ipak tu ima nečega, a pitaće se još dugo nakon što sklopi korice. Osim te opsednutosti i malo vampirizma koji nam je svima potreban s vremena na vreme, The Moth Diaries se okreće raspravama o religiji, funkcionisanju sveta, mestu tinejdžerki u njemu, ulogama moći (naročito u obrazovnim institucijama) i onim svakodnevnim nedoumicama koje nas uvek prate.
Ovo je jedan od onih romana koji je idealan za jesen i koji mi je sasvim neočekivano pružio neophodnu dozu gotske atmosfere.
Do knjige sam zapravo došla preko trejlera za film iz 2011, koji mi je obećao savršeni gothic horror, ali mi nije ništa isporučio. Na svu sreću, prvo sam čitala knjigu. Zanimljivo je da je ovaj film režirala žena koja stoji iza filma American Psycho i čudno je da je uspela ovoliko da fejluje. Kada se uporedi sa romanom, adaptacija Meri Heron nažalost daje jednu neubedljivu priču.
Film je previše kratak (da, nekad može biti loše što film traje 1h 22min) i ne uspeva da izgradi tenziju. Ne vidimo nikakav razvoj likova niti opravdanost njihovih postupaka, tačnije glavne junakinje koja predstavlja nepouzdanu naratorku. Misterija nam nije dovoljno izazovna, a scene se smenjuju na neki neprirodan način, previše brzo ili neujednačeno, kao da je montaža skroz podbacila ili kao da su neke scene izbačene u poslednjem trenutku tako da film deluje nedovršeno. Sa estetske strane sam isto očekivala više. Rediteljka je izabrala da smesti priču u modernije doba, dok se radnja u romanu dešava u kasnim šezdesetim (nekoliko puta se spominje Vijetnamski rat). Vremenska odrednica nekako dosta utiče na prostor internata, školske uniforme, bele spavaćice koje se često spominju u knjizi i koje su neizostavni deo gotskog romana. U filmu mi je sve to delovalo kao maskenbal. Ukoliko bih morala da izdvojim scenu koja mi je vizuelno najbolja i koja je možda najjači momenat filma, to bi definitivno bila scena u biblioteci.
Ne mogu da kažem da je film negledljiv, okej je za neko vikend popodne jer ne zahteva toliko uključivanje mozga za razliku od knjige koja nas vodi na daleko mračnije i intenzivnije putovanje. Oba formata su dobra za evociranje tinejdž uspomena, kada nam je kapljica vampirizma bila i više nego dovoljna da se prepustimo fantaziji.
viewfrommyshelf.wordpress.com 